in

Ne, Jasmila… Ni kada bi se ‘Quo vadis, Aida?’ prikazao na RTS-u, 30-godišnji rat ne bi bio gotov!

Izvor: Radio Slobodna Evropa
Piše: Teofil Pančić

(Autor je ugledni srbijanski novinar, politički komentator Radija Slobodna Evropa i kolumnist beogradskog nedjeljnika “Vreme”)

Rat koji nikada niko zvanično nije objavio nikome, a koji traje još od 1991, možda bi mogao napokon da bude okončan – emitovanjem jednog filma. Ili tako bar veruje Jasmila Žbanić, rediteljka zvanično najboljeg ovogodišnjeg evropskog filma „Quo vadis, Aida?“, u čijem su fokusu posledice srebreničke tragedije, zapravo masakra, još tačnije: genocida.

Kada bi taj film, za koji se većina medija u Srbiji pravi kao da manje-više ne postoji, bio prikazan na Radio-televiziji Srbije, kaže Jasmila, tridesetogodišnji rat (u kojem je oružje odavno utihnulo, ali kao da nije nikada trajno deaktivirano) bio bi napokon gotov.

Dirljiva je ta vera umetnice u emancipujuću moć umetničke vizije, mada je podaci baš i ne podržavaju. Prikazane su na tom istom RTS, u nekim malo boljim vremenima, i mnoge eksplicitno strašnije reči i slike, što igrane što dokumentarne, poput filma o nepojmljivim zlodelima zloglasnih „Škorpiona“, pa izgleda da ni to nije „okončalo rat“. Zašto? Iz mora mogućih i nesumnjivih razloga možda treba posebno izdvojiti ovaj: zato što nije demontiran izvor toksičnog zagađenja koje je veoma brzo prekrilo i zatrpalo svako saznanje i svaku emociju koju je prikazivanje tog filma izazvalo kod velike većine gledalaca. Pa se stoga ubrzo, naravno, nastavilo sve po starom, to jest, „rat“ je nastavljen kao da se ništa nije dogodilo.

Prikazane su na tom istom RTS, u nekim malo boljim vremenima, i mnoge eksplicitno strašnije reči i slike, što igrane što dokumentarne, poput filma o nepojmljivim zlodelima zloglasnih „Škorpiona“, pa izgleda da ni to nije „okončalo rat“. Zašto?

Što opet, naravno, nikako ne znači da „Quo vadis, Aida?“ ne bi trebalo prikazati na RTS-u, a i bilo gde drugde gde se može: dobro je da što više ljudi vidi taj film, ali pre svega iz onih razloga iz kojih dobre filmove inače treba gledati.

Naslovnu ulogu u ovom filmu odigrala je Jasna Đuričić, godinama već jedna od najboljih, ako ne i ponajbolja (ne na osnovu impresija ili simpatija, nego uvida u njene uloge) filmska i pozorišna glumica u Srbiji u poslednjih bar desetak godina. I za nju je zaslužila nagradu Evropske filmske akademije, svojevrsni evropski pandan Oskaru.

Jasna Đuričić je srpska glumica i građanka Srbije. Kako to da su onda, u ovom „režimu“ koji prosto obožava svakovrsnu kvazisportsku kompetitivnost – što i nije neobično kad ga predvodi neko ko nije nikada prevazišao svoj mladićki navijački mentalitet – izostale fanfare za Jasnu pobednicu, mada se neprestano slave kud i kamo manji međunarodni uspesi „naših ljudi“?

Zvanična Srbija… ima problem sa filmom jer ima problem sa Srebrenicom, a ima problem sa Srebrenicom jer inače ima problem – tačnije, more problema – sa „tridesetogodišnjim“ ratom na postjugoslovenskim prostorima, i sa njegovom interpretacijom

Kako to da je ovaj film, koji je kada se pojavio dočekan u većini ovdašnjih medija jedva suzdržanom mrzovoljom, pa je još i veštački uteran u kontekst patriotskog nadgornjavanja s „Darom iz Jasenovca“ kao ovdašnjim režimskim projektom sa ubogim umetničkim pokrićem, prećutan u trenutku svog najvećeg uspeha, kakav je u svakom smislu nesvakidašnji, a kojem su bitno doprineli i srpski glumci i drugi filmaši, te je već utoliko – a o dubljim i mračnijim aspektima priče da i ne govorimo – on nužno i „naš“?

Zaključak nije teško izvesti. Zvanična Srbija (da li i većinska? Neka sama na to odgovori, recimo na sledećim izborima) ima problem sa filmom jer ima problem sa Srebrenicom, a ima problem sa Srebrenicom jer inače ima problem – tačnije, more problema – sa „tridesetogodišnjim“ ratom na postjugoslovenskim prostorima, i sa njegovom interpretacijom, razumevanjem, objašnjenjem: ono koje ona ima da ponudi ne prihvata niko drugi, za ono koje drugi imaju ona neće ni da čuje. A taj problem, ne samo nerešen nego zapravo i nerešiv, ima upravo zato što danas Srbiju vode neki od onih koji su je vodili i u vreme dok su ovi naši nedokončani ratovi bili još sasvim vrući i uveliko još oružani, dok je stvarana sva ova krvava istorija o kojoj se u poslednjih dvadeset i nešto godina snimaju filmovi, ovakvi ili onakvi.

Zato ni Jasna Đuričić do daljeg nije „naša“ glumica, i uspeh filma u kojem je odigrala nije „naš“ uspeh, naprotiv. I to je sve sasvim logično, kad bolje pogledate

Tako dolazimo do ove pat pozicije, suštinski patološke, istorijski neodržive. Vlast bi da podrži i forsira nekakav plačevni, samoviktimizacijski istorijski revizionizam kroz obilato sponzorisane filmske ili druge „epopeje“ kao svojevrstan prevod sopstvene političke pozicije na jezik umetničke fikcije, ali niko ozbiljan u tome neće da učestvuje. One koji su ozbiljni, ali vredni i neposlušni, kažnjava uskraćivanjem finansiranja. One koji nešto vredno i zapaženo urade „sa strane“, uglavnom ignoriše, što je još i „dobro“ s obzirom na to da pamtimo šta sve ume i može.

Zato ni Jasna Đuričić do daljeg nije „naša“ glumica, i uspeh filma u kojem je odigrala nije „naš“ uspeh, naprotiv. I to je sve sasvim logično, kad bolje pogledate. A svaki građanin Srbije ima, ili će imati, ili bi morao imati priliku da kaže i pokaže u kojem to „mi“ prepoznaje sebe: u onom koje stvara filmove poput „Aide“ ili u onom bez čijeg svojevremenog ratnog „angažmana“ takvih filmova nikada ne bi ni bilo, jer ne bi bilo teme kojom bi se bavili.